Greats Of The Past

pics

Branko Radović: Od prašnjave poljane do Peleovog Santosa

Odigrao sam 228 utakmica za Crvenu zvezdu, igrao u velikim evropskim utakmicama. Sezone 1974/75. izbacili smo madridski Real u Kupu kupova. Real je tada imao devet španskih reprezentativaca. Tih godina smo napravili neke sjajne rezultate. U Zvezdi su tada igrali Džajić, Stanislav Karasi, Mihalj Keri, kasnije i Dušan Savić i Vladimir Petrović

Od prašnjave poljane Cvijetinog brijega u tada malom Titogradu, preko Beograda i „Marakane” do svijetala Atlante i nazad preko okeana – fudbalska priča Branka Radovića puna je zanimljivih, ali i teških trenutaka i govori koliko sport može da pruži, ali i koliko da bude surov.



Veličanstven debi u Crvenoj zvezdi protiv Peleovog Santosa, u isto vrijeme težak život za 17-godišnjeg mladića u velegradu. Godine igranja za jedan od najvećih klubova u istočnoj Evropi, a onda i tiho ignorisanje od istog kada mu je trebalo dati šansu da bude trener Zvezde. Sve to staje u opis jednog Podgoričanina čiji je fudbalski put bio malo drugačiji od prosječnog.

Kuća do terena

Radoviću je fudbal bio, izgleda, suđen. Od malih nogu je bio sa loptom.

- Kuća na Cvijetinom brijegu, u kojoj sam odrastao, bila je odmah do terena tadašnjeg OFK Titograda (sada se klub zove Mladost i igra na Starom aerodromu). Kuća je bila toliko blizu da je u dvorište često upadala lopta sa utakmice, koju bi majka onda probušila nožem. Tu sam kao klinac skupljao lopte, zavolio fudbal i napravio prve fudbalske korake – počinje priču Branko.

Uspon, za te prilike nekako idealan, počeo je brzo.

- Sa 16 godina sam počeo da igram za prvi tim Titograda. I tako, u Kupu protiv Željezničara, za koji su tada igrali veliki igrači, predvođeni Ivicom Osimom, bio sam igrač utakmice, iako je Titograd izgubio na penale. Čuvao samo Osima, nije uspio da se upiše u listu strijelaca. Tu su me prvi put zapazili veći klubovi.

Još jednom se dokazao velikanima iz ,,stare“ Jugoslavije.

- Nešto kasnije sam igrao i za amatersku reprezentaciju Crne Gore protiv Srbije u Smederevskoj Palanci, tada su republike u staroj Jugoslaviji ponekad igrale međusobno, tu me zapaze ljudi iz splitskog Hajduka, niškog Radničkog i Crvene zvezde. Moj tadašnji trener, pokojni Vlatko Vujošević, inače kum sa pokojnim Miljanom Miljanićem, koji je vodio Zvezdu, predloži mi da pođem kod Čiče (Miljanić) i ja ga poslušam i pođem za Beograd.

Teški počeci

Radović je sa 17 godina, direktno iz Titograda, prešao u Crvenu zvezdu. Početak nikako nije mogao biti lak.

- Mi mlađi smo bukvalno gladovali u to vrijeme. Bio sam cimer sa Zoranom Filipovićem i Mihaljem Kerijem, sjećam se da smo imali samo jedan obrok na dan i to najčešće zdjelica pasulja sa hljebom. I to je bilo, ali nijesmo se žalili. U fudbalu tada nije bilo mnogo para, igralo se iz ljubavi – prisjeća se Radović.

Problemi su tek došli…

- Počeo sam dobro da igram, ali sam imao peh da nakon desetak utakmica povrijedim ligamente koljena. Oporavak je tekao veoma dugo, skoro godinu i po.

Preporod u Sutjesci



Veliki klub kao Zvezda nije imao strpljenja da čeka mladića toliko vremena. Ni Radović nije očajavao. Zbog, kako kaže, u porodici urođenog prkosa, odlučio je da kaže ,,ne“ Miljaniću.

- Odem da igram za reprezentaciju Jugoslavije na Mediteranskim igrama u Izmiru 1971. i tu shvatim da mogu da igram na najvišem nivou. Odigrao sam četiri utakmice i bio najbolje ocijenjeni igrač. Ta generacija je osvojila zlatnu medalju i nakon toga sam mislio da će Miljanić da mi pruži šansu. Međutim, nikako da mi saopšte odluku i ja kažem da želim da idem. Izabrao sam Sutjesku i tu ostao narednih godinu i po dana, jer mi je bilo odlično, a i imali smo dobar tim. Nijesam pogriješio, vratio sam se u Beograd i dobio šansu u Crvenoj zvezdi.

Narednih osam godina njegova adresa bila je na ,,Marakani“.

- Odigrao sam 228 utakmica, igrao u velikim evropskim utakmicama. Sezone 1974/75. izbacili smo madridski Real u Kupu kupova. Real je tada imao devet španskih reprezentativaca. Tih godina smo napravili neke sjajne rezultate. U Zvezdi su tada igrali Džajić, Stanislav Karasi, Mihalj Keri, kasnije i Dušan Savić i Vladimir Petrović.

Drugi odlazak



Sa 27 godina, Radović je mogao da napusti Jugoslaviju i pređe u inostrani klub. Izabrao je Sjedinjene Američke Države.

- U SAD sam pošao sa Seadom Sušićem, Safetovim bratom. Ostao sam sedam godina, igrao za Atlanta čifse. Tu sam i završio fudbalsku karijeru. Sjajan period za mene, igrao sam odlično i to bez nekih pritisaka i imperativa. Fudbal se tada u Americi tek razvijao i Evropljanima je to odgovaralo da nametnu neke svoje ideje.

„Slučajno” trener

Trenerska karijera Branka Radovića imala je malo drugačiji tok od igračke. Čovjek koji je Dejana Stankovića kao klinca doveo da trenira u Zvezdu nije kasnije dobio priliku da trenira taj klub. A trenersku karijeru je započeo ,,slučajno“.

- Vratio sam se u Jugoslaviju 1984, bukvalno bez ideje šta da radim dalje. Imao sam zanatsku školu, ali, kao fudbaler, nikada nijesam usmjeravan u tom pravcu. Jednog dana zovne me Miljan Miljanić da pođem sa njim u Ujedinjene Arapske Emirate, jer je on tamo preuzeo klub da trenira i ja treba da mu budem pomoćnik. Kazao sam mu ,,Čiča, to nikada nijesam radio, mogu da počnem da učim od vas i to je to“. Međutim, kasnije se ispostavilo da mu trebam kao prevodilac, jer sam znao engleski jezik. Odradimo zajedno pripremni ciklus, nekih mjesec dana, međutim, on odluči da me ne zadrži, ne znam zbog čega. Ali, dobra stvar u svemu je što vjerovatno nikada ne bih počeo da se bavim trenerskim poslom da me nije tada zvao Miljanić – ističe Radović.

Nakon toga se uputio, a gdje drugo, nego na ,,Marakanu“.

- Iz dosade sam jednog dana otišao da gledam Zvezdin trening i tamo me sretne Džaja (Dragan Džajić) i pita da preuzmem „pjetliće“. Pristao sam, odmah upisao i nakon dvije godine završio trenersku školu – kaže Radović. Ali, i pored uspjeha, nije sve išlo kako treba.

- Generacija koju sam preuzeo od ,,pjetlića“ do omladinaca bila je šampion države. U završnoj godini devet omladinskih reprezentativaca bilo je iz moje ekipe. Ali, Džaja je odugovlačio da mi pruži šansu i odlučio sam da prihvatim ponudu Apolona sa Kipra. Prvo sam bio šef omladinske škole, a ubrzo i prvi trener. Igrali smo kvalifikacije za Ligu šampiona i u Sionu savladali istoimeni tim 4:1. Bila je to prva gostujuća pobjeda nekog kiparskog tima u evropskim utakmicama.

Sam svoj čovjek

Dobri rezultati na Kipru bili su dobar razlog da se na poziv iz Obilića vrati u Jugoslaviju. Stvorio je bazu za šampionsku ekipu kluba iz Beograda, a zatim je preuzeo Mladost iz Lučana.

- Uveo sam Mladost u prvu ligu. Imali smo dobru ekipu, čak sam pobijedio Zvezdu i Vojvodinu u Lučanima, upisao dosta pobjeda na gostovanjima te sezone (1997/98). Mladost je bila na četvrtom mjestu u jednom trenutku, a onda se pojavio problem sa finansijama i ekipa nije uspjela da do kraja sezone ostvari dobar rezultat.

Radović je zatim preuzeo Sartid iz Smedereva, i tu, možda i najviše, ,,nastradao“ zbog temperamenta koji nije trpio miješanje u njegov posao.

- Krenuli smo odlično, pobjeđivali favorite, čak i Crvenu zvezdu, ali je predsjednik kluba Matković počeo da se miješa u moj posao. Htio je da sastavlja ekipu, tako da sam mu jednog dana rekao da se, ako želi to da radi, registruje kao trener, a ja ću mu biti pomoćnik. Smijenio me je par dana nakon toga – priča Radović.

Možda i simbolično, ali Radović probleme u trenerskoj karijeri nije imao jedino u inostranstvu. Godinu dana u Vijetnamu opisuje kao najbolji period u karijeri.

- Tamo sam imao slobodu u radu, što mi je najbitnije. Ne želim da mi se iko miješa u posao, jer ja jedini odgovaram za rezultate. Moja možda i najveća ,,greška“ u karijeri je što sam dva puta pobijedio Zvezdu. Ali, ne žalim ako zbog toga nijesam dobio priliku u voljenom klubu, ja sam sportski čovjek – zaključio je Radović razgovor za Arenu.

Uvijek na „krivoj” poziciji

Branka Radovića, tokom karijere u Zvezdi, pratio je ,,maler“ – iako je najviše volio da igra u veznom redu, treneri su ga koristili u odbrani.

- Samo jedno mi je krivo u karijeri – talenat nijesam mogao da iskažem u pravom svijetlu jer nikada nijesam igrao na prirodnoj poziciji. Iako smatram da sam najviše mogao da pružim u veznom redu, treneri su me uvijek stavljali na mjesto štopera ili desnog beka. Govorio sam im, pustite me da igram pet-šest utakmica, po onda procijenite, ali ništa… U Sjedinjenim Državama sam bukvalno birao šta ću da igram i odmah sam prve godine bio najbolji igrač u ligi, a igrao sam prednjeg veznog.

Debi iz snova

Branko Radović je imao debi iz snova, u bukvalnom smislu te riječi. Na krcatoj ,,Marakani“ 1969. godine gostovao je brazilski Santos, predvođen jednim od najboljih fudbalera svih vremena, legendarnim Peleom. Tu negdje, pored klupe Zvezde, nekoliko mladića nije ni sanjalo da će dobiti priliku da zaigraju u tom meču, među njima i Branko Radović i Mihalj Keri. Njih dvojica su mjesec dana ranije briljirali na Evropskom prvenstvu za omladince, koje su održavalo u Lajpcigu, pa su kao nagradu dobili priliku da budu na klupi protiv Santosa.

Zvezda je na poluvremenu gubila 3:0, a onda je Miljan Miljanić odlučio da dvojici omogući debi u crveno-bijelom dresu. Meč je završen 3:3, a tadašnji izvještači pisali su o Zvezdi nošenoj na krilima mladića koji su ušli na poluvremenu.

- To je bilo nešto nevjerovatno. Niko od nas nije očekivao da će igrati, a onda smo dobili priliku koju smo iskoristili. Takvi momenti zauvijek ostaju u pamćenju – kaže Radović.

D.V.

http://www.pobjeda.me/2012/09/27/br...012/09/27/branko-radovic-od-prasnjave-poljane-do-peleovog-santosa/#.U-3hfaPDuCk

Partizan - Borac BL 2:0 [15.03.1992.]

PJ u fudbalu 1991/92., 23. kolo

WzjV5B45z9M

------------------------------------

Partizan - Željezničar 2:0 [18.03.1992.]

Kup Jugoslavije 1991/92., polufinale, 1. meč
DRUGA UTAKMICA NIJE ODIGRANA ZBOG IZBIJANJA RATA U BOSNI

FyGPPpU0-6c

Na današnji dan
16/8/2006

Trijumfalan start Srbije!



Na današnji dan, 16. avgusta 2006. Srbija je u mestu Uherske Hradišče savladala Češku Republiku rezultatom 3:1

"Orlovi", prvi put u crvenim dresovima, zagrljeni su otpevali "Bože, pravde", a zatim započeli meč koji je obeležio i oproštaj najboljeg češkog fudbalera modernog doba Pavela Nedveda od nacionalnog tima.

Istorijska startna postava Havijera Klementea bila je: Vladimir Stojković, Marjan Marković, Aleksandar Luković, Milan Stepanov, Milan Biševac, Igor Duljaj, Saša Ilić (od 46. Aleksandar Trišović), Ognjen Koroman (od 46. Nenad Kovačević), Dejan Stanković (od 62. Danijel Ljuboja), Danko Lazović (od 46. Nikola Žigić), Marko Pantelić (od 79. Branislav Ivanović).

Česi su poveli u trećem minutu golom Jiržija Štajnera, a izjednačio je Danko Lazović u finišu prvog poluvremena. Pobedu ekipi Havijera Klementea obezbedili su Marko Pantelić u 53. i debitant Aleksandar Trišović u 71. minutu.

http://reprezentacija.rs/

Partizanovi transferi kroz istoriju (1.deo)

Danas, kada je finansijska situacija u Partizanu toliko loša da Partizan mora prvo da proda nekog od igrača kako bi doveo pojačanja, kada su rubrike o prelaznom roku skoro prazne i sve manje momaka koje imamo priliku da slušamo kako su "ostvarili dečački san", možda je pravi momenat da se podsetimo kako je to nekada izgledalo kada igrač menja klub, dolazi u Partizan ili napušta Humsku 1.

FK Partizan, osnovan od strane Jugoslovenske Armije, imao je u prvim godinama svog postojanja privilegiju da dovede mnoge tadašnje asove, koji su, hteli-ne hteli, karijere nastavljali u Partizanu. Tako je Partizan doveo mnoge fudbalere koji su kasnije postali legende kluba, među njima su Bobek, Zebec, Čajkovski...

Kada su u pitanju transferi između Partizana i Zvezde, oni su bili dosta česti u prvim godinama postojanja ova dva kluba, kada još nije vladao toliki antagonizam između dva gradska rivala. Tada su iz kluba u klub prelazili igrači kao što su Milivoje Đurđević, Milovan Ćirić, Jovan Jezerkić, Ranko Borozan, Božidar Drenovac, Miomir Petrović.



Božidar Drenovac - jedno od prvih pojačanja iz C.zvezde

Ipak, prisustvo vojske u klubu je imalo i svoju lošu stranu - najviše iz razloga što su ti "ljudi u šinjelima" sa svojim krutim shvatanjima bili daleko iza vremena u kojem su živeli. Nisu shvatali da je sport oblast života koja se ne može uređivati krutim vojnim pravilima, već zahteva širinu, fleksibilnost i diplomatiju. I u tome treba tražiti razlog zašto je Partizan u dva navrata više od decenije čekao titulu prvaka (što na najbolji način obara tezu o Partizanu kao "povlašćenom vojnom i državnom klubu") i zašto kasnije nije bio konkurentan ostalim klubovima kada je trebalo dovesti nekog velikog igrača.

U ovom tekstu akcenat će biti na transferima u periodu od šezdesetih godina prošlog veka pa dalje. Naime, tada se - početkom šezdesetih, u Jugoslaviji desila totalna profesionalizacija fudbala, a vremena kada su igrači po dekretu dolazili u Partizan ostala su daleko iza. Od prelaska u Partizan radi redovna tri obroka i osnovne egzistencijalne sigurnosti nije ostalo ništa, šezdesetih se iz kluba u klub prelazilo za ogromne sume novca.

Veliko bogatstvo Partizana bila je kroz istoriju njegova omladinska škola, kojoj su temelje udarili Špic i Matekalo, i koja je dala mnoštvo sjajnih igrača. Na taj način je i formirana čuvena generacija "beba" iz 1966. godine. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih, Partizanovoj deci - Šoškiću, Jusufiju, Vasoviću, Davidoviću, Kovačeviću, Mihajloviću, Bajiću...pridodati su najbolji i najperspektivniji mladi jugoslovenski igrači: Ivan Ćurković iz Veleža, Milan Vukelić iz Vojvodine, Milan Galić i Radoslav Bečejac iz zrenjaninskog Proletera, Lazar Radović i Branko Rašović iz titogradske Budućnosti, Mustafa Hasanagić iz Priboja, Josip Pirmajer iz FK Novi Sad. Bio je to sjajan recept, ta ekipa je osvojila ukupno četiri titule prvaka Jugoslavije, došla do finala Kupa šampiona i klubu iz Humske donela stotine hiljada novih navijača širom bivše države!



Pojačanja iz 1958/59 - Galić, Radović i Vukelić

Pre nego što je ta čuvena generacija došla skoro do vrha Evrope, red je pomenuti jedan veliki transfer koji je uzburkao fudbalske strasti u Beogradu i tadašnjoj državi. Velibor Vasović je u leto 1963. godine napustio Partizan, razočaran odnosom kluba prema njemu, i otišao pravo u Crvenu zvezdu, za tri miliona tadašnjih dinara, što je u ono vreme bila ogromna suma! Ovejani mešetar poput Zvezdinog "tehnika" Ace Obradovića nije propustio poklon na tacni. Za novac su se već nekako snašli. Kad je mogla da se "nabavi" lova za stadion za 100.000 ljudi, šta je spram toga novac za jednog igrača?





Od Partizana do Zvezde i opet do Partizana, za manje od godinu dana - Velibor Vasović

U Zvezdi je Vasović proveo samo jednu polusezonu i odigrao samo 13 prvenstvenih utakmica, a onda još tokom te polusezone odlučio da prihvati poziv Partizana i vrati se nazad! Nekoliko meseci nije igrao po završetku te polusezone - bio je na platnom spisku Zvezde, trenirao s Partizanom i čekao dogovor klubova da se vrati nazad u Humsku! Najzad, klubovi su se dogovorili, Vasović se iz Zvezde vratio u Partizan, a u suprotnom smeru otišao je Zvezdan Čebinac.

Tokom šezdesetih, a pre Vasovića i Čebinca, vredan pomena je prelazak Branka Zebeca iz Partizana u Zvezdu, 1959. godine, kao i Antuna Rudinskog iz Zvezde u Partizan, 1962. godine.

Oduvek su Partizan i C. Zvezda vodili ljutu borbu kako bi privoleli igrače iz drugih sredina za prelazak u njihove redove. Od bitke za Miloša Milutinovića, pedesetih godina prošlog veka, pa kasnije. Kao jedan od najneverovatnijih transfera bio je prelazak Stevana Ostojića iz niškog Radničkog u C.zvezdu, 1964. godine, posle dešavanja po kojima bi se mogao snimiti i triler. On je potpisao predugovor s Partizanom, pa onda usled mnogo bolje novčane ponude C. zvezde na kraju i otišao u taj klub, pošto je i bukvalno bio skrivan od strane čelnika Zvezde. Taj transfer je samo razotkrio ono što je bila javna tajna - postojanje "crnih fondova" u formalno amaterskom jugoslovenskom fudbalu, koji je praktično duboko zagazio u profesionalizam. Takođe, ovaj transfer je potvrdio da je uprava našeg večitog rivala u tom periodu imala znatno sposobnije, prepredenije i beskrupuloznije ljude, koji su, za razliku od Partizana koji se oslanjao na anahrone vojne kadrove, svoju podršku imali u vrhu srpske policije.

Vratimo se slavnoj generaciji "Partizanovih beba". Nažalost, kratkovidošću uprave, ta generacija sa Hejsela je rasprodata bez ikakvog plana. Tog leta, 1966. godine, Partizan napuštaju Jusufi, Galić, Šoškić, Kovačević i Vasović. Polovina tima iz briselskog finala! Godinu dana kasnije, Partizan napušta i Radoslav Bečejac, reprezentativac i odlazi u ljubljansku Olimpiju, što je bila senzacija prve vrste. Taj transfer je srušio sve rekorde i izazvao skandal. Olimpija, kao klub koji je tražio mesto u vrhu jugoslovenskog fudbala, nije žalila para da dovede Bečejca, ali nikada nisu uspeli da postanu bitan faktor u domaćem fudbalu.





U narednih par godina, te afirmisane igrače iz generacije "beba" su zamenili golobradi momci ponikli u Partizanovoj školi (Bora Đorđević, Damjanović, Vukotić, Paunović, Pejović, Radaković, Miodrag i Slobodan Petrović, Tošić...), i manjim beogradskim klubovima (Budišić - Radnički Beograd, Vidović - Borča) i nekoliko pridošlica sa strane, iz manjih klubova. Veliki transferi su izostajali, Partizan je morao da se zadovolji neafirmisanim i manje poznatim igračima ali neki od njih su se pokazali kasnije kao velika pojačanja. To su, pre svih, bili vezni igrač Idriz Hošić (došao iz Famosa i u narednim godinama bio jedan od najboljih u crno-belom timu), zatim Ilija Katić (brzonogi napadač koji je došao iz tadašnjeg drugoligaša Slavonije - današnji NK Osijek) i centarfor Miodrag Živaljević, koji je u sezoni 1968/69 došao iz Radničkog iz Kragujevca. Taj period s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, je obeležen i dovođenjem nekoliko igrača koji nisu ostavili dublji trag u klubu, ali su ipak upisali po jednu ili više sezona u Partizanu - bek Marić (užička Sloboda), krilo Pogarčić (Bor), Ljuan Prekazi (Trepča), Čičić (FAP), napadač Jeremić (Radnički Niš)...

Godine 1968, još jedan igrač iz generacije "Partizanovih beba" zamenio je Partizan drugim domaćim klubom - posle Bečejca koji je otišao u Olimpiju, Josip Pirmajer je dres Partizana zamenio opremom Vojvodine.

Leto 1969. godine donosi najzad jedan od zvučnijih transfera - u Partizan dolazi najdarovitiji jugoslovenski napadač, Nenad Bjeković iz zrenjaninskog Proletera. Uz novac, Proleter je dobio i par igrača pride (Vidović, golman Marković...). Bjeković je igrač koji će u Humskoj ostvariti potpunu afirmaciju, postati najbolji napadač "crno-belih", stići do reprezentacije, a golom u 90. minutu poslednje utakmice prvenstva 1975/76 doneti Partizanu i jedanaest godina čekanu titulu prvaka!



Kao rezime transfera šezdesetih godina prošlog veka, treba istaći da se Partizan posle raspada generacije iz Brisela, opredelio za igrače iz sopstvene škole, a selekcija je dopunjavana mahom neafirmisanim mladim igračima. Od "bombi" - ni traga ni glasa, sve do dolaska Bjekovića, o koga se otimala cela "velika četvorka" a on je ipak završio na Topčiderskom brdu. Ako bi se birao klub iz kojeg je Partizan doveo najbolja pojačanja, onda je to, bez ikakve sumnje, zrenjaninski Proleter, koji je Partizanu posle Galića, koji je u Partizan došao krajem pedesetih,) dao još dva igrača vrhunske klase - Bečejca i Bjekovića.



U narednom nastavku biće reči o transferima ostvarenim u sedamdesetim godinama prošlog veka.

* Za potrebe teksta korišćen je materijal iz digitalne arhive "Politike", slike iz "Tempa" i sa bloga "Yugopapir". Zabranjeno preuzimanje teksta bez dozvole autora.

http://crno-bela-nostalgija.blogspot.com.au/2014/08/partizanovi-transferi-kroz-istoriju-1deo.html

Partizan should come out with retro jerseys like the one Drenovac is wearing.

pics

pics

Sećanje na Zagreb 1999.

























http://sportal.rs/galery.php?galery=880&category=6#42

129. derbi (2007.) Crvena Zvezda - Partizan 1:0

http://crniguja.blogspot.com
129. večiti derbi
Crvena Zvezda - Partizan 1:0
11.4.2007. Marakana ~20.000
Beograd Srbija
1:0 Milan Purović 60'

e_gCfOkAbkI

Vlade Divac

2jLG7-C4Ox4

Na današnji dan
19/8/1955



Na današnji dan, 19. avgusta 1955. u Loku je rođen Đorđe Vujkov, nekadašnji odbrambeni fudbaler novosadske Vojvodine i reprezentativac Jugoslavije.

U dresu novosadske Vojvodine nastupao celu deceniju (1973-83) odigravši 234 prvoligaških susreta u kojima je postigao 8 golova.

Kao internacionalac nastupao za belgijski SC Lokeren, španski Castellón i austrijski DSV Alpine Donawitz, u kojoj je i završio igračku karijeru.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao četiri susreta. Debitovao je 23. marta 1977. protiv SSSR-a (2:4) u Beogradu, a od "plavih" se oprostio 5. oktobra 1977. protiv Mađarske (3:4) u Budimpešti.

http://reprezentacija.rs/

RE

Милијаш стигао и Пижона на 16. месту Звездине вечне листе стрелаца

авг 17, 2014



Капитен Црвене звезде, Ненад Милијаш наставља са блиставим партијама на почетку нове сезоне. Овога пута је новим ефектним поготком у мечу против Јагодине довео црвено-беле у вођство и трасирао пут ка победи, а то му је био 66. гол за Звезду у такмичарским утакмицама, чиме се изједначио са четвртом Звездином звездом и легендом клуба, Владимиром Петровићем Пижоном на 16. месту вечне листе стрелаца.



Звездин бомбардер наставља да исписује нове странице историје најтрофејнијег српског клуба, а следећи играч који је испред њега на вечној листи је сјајни голгетер Црвене звезде из педесетих година минулог века, Тодор “Тоша“ Живановић, који је на такмичарским мечевима тресао противничке мреже 67 пута. Црвено-бели без Милијаша не могу да замисле своју игру на почетку ове сезоне, а капитен је са своја три феноменална поготка у прва два кола најзаслужнији за максималан учинак екипе Ненада Лалатовића у походу ка одбрани шампионске титуле.

Ево и листе најбољих стрелаца Звезде у такмичарским мечевима

230 – Боривоје Костић (341 меч)

155 – Драган Џајић (389)

149 – Душан Савић (258)

138 – Зоран Филиповић (263)

137 – Коста Томашевић (151)

134 – Војин Лазаревић (214)

116 – Дарко Панчев (141)

109 – Рајко Митић (296)

92 – Михајло Пјановић (148)

79 – Антон Рудински (195)

75 – Стеван Остојић (171)

71 – Станислав Караси (197)

71 – Никола Жигић (110)

70 – Иван Топлак (120)

67 – Тодор Живановић (89)

66 – Ненад Милијаш (194)

66- Владимир Петровић (332)

65 – Драган Стојковић (159)

65 – Милко Ђуровски (146)

62 – Милош Шестић (277)

59 – Бошко Ђуровски (299)

56 – Јован Аћимовић (318)

55 – Небојша Крупниковић (92)

51 – Зоран Прљинчевић (71)

51 – Зоран Јовичић (90)

50 – Илија Ивић (109) …

Нанад Милијаш има прилику да уколико постигне гол у дербију трећег кола шампионата Србије против Војводине у Новом Саду достигне Тодора Живановића на 15. месту вечне листе Звездиних стрелаца, а медији су претходних дана увелико писали да би то вероватно могао да му буде последњи меч у дресу београдских црвено-белих, јер је турска Маниса озбиљна у намери да га доведе у своје редове. Неисплаћене обавезе према Звездином капитену су велике, а навијачима остаје нада да би управа у последњем тренутку могла да реагује на адекватан начин и тако убеди лидера екипе да остане у клубу, јер ће у супротном Звезди бити много теже да одбрани титулу првака Србије.

http://www.mojacrvenazvezda.net/939...981/2014/08/17/milijas-stigao-pizona-na-16-mestu-zvezdine-vecne-liste-strelaca/

Na današnji dan
21/8/2002

Bosna i Hercegovina - Jugoslavija 0:2 (0:2)



Na današnji dan, 21. avgusta 2002. fudbalska reprezentacija Jugoslavije savladala je u prijateljskom susretu u Sarajevu reprezentaciju Bosne i Hercegovine 2:0 (2:0).

Selektor Dejan Savićević je na teren stadiona Asim Ferhatović - Hase izveo:

Dragoslav Jevrić (od 82. Dragan Žilić), Zoran Mirković (od 82. Nenad Đorđević), Ivica Dragutinović (od 72. Goran Gavrančić), Siniša Mihajlović (od 68. Nenad Džodić), Mladen Krstajić (od 46. Dejan Stefanović), Nikola Lazetić (od 46. Nenad Brnović), Igor Duljaj (od 61. Boris Vasković), Dejan Stanković (od 68. Ognjen Koroman), Predrag Đorđević (od 68. Saša Ilić), Savo Milošević (od 61. Mateja Kežman), Darko Kovačević (od 75. Vladimir Ivić).

Strelci za "plave" bili su Mladen Krstajić u 34. i Darko Kovačević u 42. minutu.

http://reprezentacija.rs/

Sarajevo - Partizan 1:2 [25.02.1990.]

PJ u fudbalu 1989/90., 21. kolo

g7icBQKQcTg

----------------------------------------------

Partizan - Budućnost 2:0 [18.02.1990.]

PJ u fudbalu 1989/90., 20. kolo

sZwlf1RthT8