Xtratime Community banner

261 - 275 of 275 Posts

·
Registered
Joined
·
40,650 Posts
It's not hard to imagine where Lane and Panta picked that up. :righton:

And yes Milos, this new smiley is all Krle, all the time. :D
 

·
Zeko lopove...
Joined
·
7,464 Posts
From www.uefa.com: http://www.uefa.com/memberassociations/association=ita/news/newsid=1447635.html#friends+romans+countrymen


Oscar winner: Radomir Antić (Serbia)


National team boss Radomir Antić has been named as the most popular man in Serbia after leading his side to the 2010 FIFA World Cup, outstripping local Olympic committee chairman and former basketball star Vlade Divac and fashion model-turned-humanitarian Katarina Rebrača in a public vote to identify the nation's personality of the year. Resisting Hollywood starlet–style tears as he collected his 'Oscar', the 61-year-old said: "This is proof that our national team has the full understanding and support of the supporters. This is an award for the Serbian football family and the Football Association of Serbia; I am proud and on the wings of this award we will fly onward."
 

·
Registered
Joined
·
2,462 Posts
Oh man,there was open live chat with Antic on eurosport site and I missed it.

- Real Madrid je ponovo pretrpeo poraz i sramotu, uprkos tome što je sada u pitanju najskuplj tim svih vremena. Kakvu budućnost im predviđate?

„Mislim da je Realu potrebno preispitivanje i suočavanje sa stvarnošću. Posle ovog meča, koji je za njih bio kao hladan tuš, moraju da analiziraju šta im ide, šta i gde im ne ide, i onda da na osnovu toga donesu i neke nove odluke“.

- Šta očekujete od Srbije na Svetskom prvenstvu? Sada na vas svi gledaju kao na prijatno iznenađenje, da li mislite da Srbija može da napravi uspeh koji je ostvarila Hrvatska u Francuskoj ’98?

„Ja sam veliki optimista. Ne bih poredio svoju reprezentaciju ni sa kim, ali sam siguran da ćemo ostvariti uspeh na ovom SP“.

- Šta će Vam biti sledeći potez, posle vođenja Srbije u Južnoj Africi?

„To stvarno ne znam. Trenutno sam pod ugovorom sa nacionalnim savezom, ali fudbal je veoma promenljiv biznis i trenutno uopšte ne razmišljam o tome“.

- Da li više volite španski ili engleski fudbal?

„ To stvarno nije nešto što možete da poredite. Tokom rada u Engleskoj, video sam neverovatan respekt koji svi gaje prema igri, kako na terenu, tako i van njega. U Španiji je to drugačije i igrači ne misle na svoje stare klubove kada pređu u neki novi, što uopšte nije slučaj u Engleskoj. Doduše, sada je sve globalizovano“.

- Izgleda kao da će Real otpustiti i Manuela Pelegrinija. Koga biste Vi postavili na klupu Madriđana?

„Nikada neću dozvoliti sebi da se umešam u takve spekulacije. Pelegrini je od Reala napravio tim koji pobeđuje, a i svi uvek krive trenera kad tim ponekad i izgubi. Ja sam sebi dokazao da mogu da se nosim sa bilo kojim izazovom. Volim izazove i ništa me ne plaši“.

- Da li mislite da je, osim Vas, Pep Gvardiola najbolji trener Barselone svih vremena?

„Apsolutno obožavam način na koji on vodi tim. On im nije samo trener, već je od sebe napravio i lidera, što mu je pomoglo da izbegne padove i da zasluži mesto među najboljim trenerima Barselone“.

- Čini se kao da je Ćavi Medžik Džonson fudbala. Da li je Mesiju možda problem što, kada igra sa Argentinom, Ćavi je u timu Španije?

„Volim da gledam kako klinci koje sam znao u Barsi odrastaju i postaju muškarci. To mi je jedno od najvećih zadovoljstava. Ćavi je divan. Kao čovek koji voli fudbal, ja volim to što se u tom sportu nalaze razni tipovi igrača koji jedni drugima služe kao komplement. Mesi i Ćavi su obojica fantastični fudbaleri, ali i dalje imaju neke svoje „bubice“. Ljudi uvek samo pričaju o tome kome šta nedostaje, a ne ko šta ima. To je ono što se desilo Madridu: brinu šta će bez Silve, kako će ako ne dovedu Seska... Ali posao ne funkcioniše na taj način“.

- Posle pobede Barselone na Bernabeu u subotu, da li mislite da je titula već odlučena?

„Moram da priznam da je Barsa jasno pokazala da može da odbrani titulu, ali, kao što je to uvek slučaj u fudbalu, još se ništa ne zna. Nisam siguran koji tim ima bolje rezultate ove sezone. Barsa svakako ima kontinuitet i to ih čini kredibilnijima u trci za Primeru“.

- Zbog čega je Barsa već dve godine iznad svih?

„Kao što rekoh, imaju kontinuitet, nešto što sam ja oduvek mnogo cenio. Proveio sam nekoliko meseci na „Torneo de Alevines“ i video sam grupu Barseloninih dvanaestogodišnjaka koji igraju kao da su prvi tim. Pep ima mnogo juniora koje je tim odgajio, a to je velika prednost i odatle će moći da ubira plodove. To je filozovija po kojoj se štafeta prenosi sa jednog tima na drugi. I svakako da nije slučajnost što je Španija najbolja reprezentacija na svetu, a Barselona najbolja ekipa“.

- Da li Florentino Peres greši u svom pristupu u kome se isključivo koncentriše na biznis?

„Ne želim da ga osuđujem. Po meni, fudbal morate da tretirate prema filozofiji na kojoj je sport zasnovan“.

- Srbija ima dva ogromna talenta u Aleksiću i Ljajiću. Šta možemo da očekujemo od njih? Da li će se i oni naći u timu za SP?

„Još je rano pošto su obojica veoma mladi. Oni su odlični igrači, ali mislim da su otišli premladi i da je trebalo da odu u neku drugu zemlju. Oni su trenutno u godinama u kojima moraju da unaprede svoje veštine i očekujem od njih da budu strpljivi. Ipak, u pitanju su dva fudbalera sa potencijalom koji bi našoj zemlji mogli da donesu mnogo radosti u budućnosti“.

- Kažete da ste avanturista i da volite izazove. Da li biste se vratili u Real?

„To je sigurno veliki izazov. Reći ću vam nešto: moja životna filozofija je da nikada iza sebe ne zatvaram vrata. Ne bih imao nikakvih problema da se vratim na Kamp Nou, Bernabeu, ili Visente Kalderon. ja sam srećan čovek pošto mogu da radim ono što volim. Fudbal je moja strast i veoma sam ponosan što ću, kada se vratim u Srbiju, primiti nagradu za „Srbina godine“.

- Da li mislite da Bog fudbala (za one potpuno neupućene, to je Leo Mesi!) može da predvodi Argentinu do uspeha na SP?

„Narano... Ali Maradona mora prvo da ga izabere, a trenutno na njegovoj poziciji može da igra pet ili šest igrača. Svakako da je Mesi fantastičan, ali on igra u specifičnoj poziciji. On se manje uključuje u igru da bi davao više golova. Ako me pitate da li može da igra i, recimo, levo krilo, rekao bih da apsolutno može, i to savršeno. Retko se nalazi toliko skromna zvezda“.
 

·
Registered
Joined
·
44,361 Posts
Discussion Starter #266
So did I, real shame. I would've liked to ask him about his Atlético days and what he was thinking when building that team.
 

·
Registered
Joined
·
6,136 Posts
Yeah, reading the news now.

Vecna mu pamjat.
 

·
Registered
Joined
·
11,688 Posts
? RIP ?
 

·
Registered
Joined
·
2,235 Posts
Our last proper coach that moulded together our last proper National Team. Fond memories of 2008-10 period.



Rest in Peace Radomir Antic.
 

·
inbred amoeba
Joined
·
3,658 Posts
Вечна му памет; he made out of such a stump as Lubo Penev a champion and best goal scorer of LaLiga.

EDIT: top scorer of Atleti ofc, not the whole Liga. They had Pizzi back then.
 

·
Registered
Joined
·
2,235 Posts
Najveći Antićev intervju ikada: O porodici, popovima i partizanima, Hesusu Hilu, Vijeriju, Realu, precenjenim Argentincima...

Gde god sam radio, ponašao sam se kao kod svoje kuće i tako se osećam i kad se vratim. U Srbiji kažu: ‘Nemoj nigde guzicom da zatvoriš vrata", rekao je Mister Špancima

 Radomir Antić    foto: EPA

Jovanović i Krasić o Antiću: Učio nas životu i fudbalu

Antić kremiran u Madridu, ispraćaj legende obaviće se u Srbiji


Koliko je Radomir Antić bio voljen i poštovan u celom svetu svi, van porodice i prijatelja, postajemo svesni tek ovih dana nakon njegovog odlaska na večni počinak. Vest o smrti legendarnog trenera, velikog gospodina i divnog čoveka obavila je tugom ljude širom planete i iz njih, nadasve različitih, izvukla najintimnije emocije, suze i bol. Doslovno svi su želeli da pošalju poruku za oproštaj od čika Radeta, Antare, Mistera koja će da odjekne u svet. I uspeli su.

U objavama svega što doprinosi odavanju časti i poštovanja prema liku i delu Radomira Antića prvi među jednakima je portal "Mozzartsport" koji je na kraju svoje trodnevne posvećenosti ovoj temi objavio:"Najduži i najbolji Antićev intervju". Štivo pripremano osam sati, prevedeno je sa španskog i kako kaže tekstopisac na srpskom: "Malo nam je žao što nismo mi autori ovog intervjua, ali koristimo priliku da vam predstavimo Mister Radomira kroz genijalan razgovor za Jot Down (jotdown.es)".

Ovo je način da se upoznate sa zaostavštinom preminulog srpskog stručnjaka, jer u ovom razgovoru Antić je govorio o odrastanju u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, socijalističkom vaspitanju, igračkim danima u Partizanu, Turskoj, Španiji i Lutonu, pa naravno i o trenerskoj karijeri i asovima koje je oblikovao, a ta je lista zaista podugačka. Od Hosea Luisa Čilaverta, Fernanda Ijera i Emilija Butragenja, preko Milinka Pantića, Hozea Luisa Kamineraa, Boba Vijerija, pa sve do Ćavija i Karlesa Pujola. Bila je to unikatna životna avantura…

Putujemo na planinu Zlatibor u Srbiji, Radomir Antić tamo ima letnjikovac. Okružen je porodicom. Jedemo zajedno, Rado nam objašnjava da kultura u Španiji nalaže da se u restoranu prvo pogleda meni. U Srbiji, šta će muzičari svirati.

Dok se osvrće na karijeru, primećujem i jedak pogled dok se priseća najkomplikovanijih perioda iz biografije. Nije nas pustio da odemo pre nego što smo na Jutjubu pogledali i njegov gol za Luton. Dao ga je još 1983, ali njegovi unuci ga proživljavaju kao da je bilo juče. Ljubi ih jedno po jedno. Imamo osećaj da mu je to bio najlepši trenutak u celoj karijeri. Ili je bar tada bio najsrećniji na najčistiji i nekako nevin način...



* Kažite nam za početak nešto o porodici…

„Roditelji su iz Bosne, upoznali su se za vreme Drugog svetskog rata, bili su partizani. Ujak je bio ratni heroj. Ja sam rođen u mestu Žitište, 1948. godine, jer je majka želela da se porodi blizu svoje majke. Tamo nisam nikad živeo, samo sam leta provodio. Surov okoliš. Jedne zime komšije su morale da prokopaju tunele kako bi ispod velikog snega povezali kuće. Živeli smo u Užicu, kasnije u Beogradu. Moja porodica, pošto su bili vojna lica, nije imala problem sa selidbama, sudbina im se često menjala.

U to vreme u mojoj porodici se uvek pričalo o žrtvama datim u odbranu vrednosti i ideja za vreme rata. Uglavnom socijalističkih vrednosti, na koje sam jako ponosan. Na primer, jednom nas je u školi učitelj upitao šta bismo voleli da budemo kad porastemo, a šta ne. Rekao sam da želim da budem mašinski inženjer, a da ne bih voleo da čistim ulicu. Naljutio se i izvikao na mene: ‘Sedite svi, osim tebe, Radomire’. Pitao sam se šta sam to uradio, a on mi je objasnio: ‘Možeš da postaneš mašinski inženjer, jer si pametan i dobar đak, ali sramota je to što si rekao da ne želiš da čistiš ulice. Svaki pošten posao mora da se ceni, jedino što ne smeš da budeš je kriminalac’.

Daću vam još jedan primer. Otac je pao u depresiju kad se penzionisao. A imao je sve. Osnovao je porodicu, izveo decu na pravi put, mogao je da uživa. On bi odgovorio: ‘Ceo sam se život borio, borio i sad kad mi je 44 godine, kad sam u naponu snage, kad mogu najviše da dam jer više ne moram da brinem i porodici, sad me društvo odbacuje’.

Kad se preselio u Beograd, prvi put sam ga video da plače. U staroj Jugoslaviji si, kad se penzionišeš, mogao da biraš gde ćeš živeti. On se odlučio za glavni grad zbog mene, da bih ja imao budućnost, a ja nisam hteo da idem jer sam baš potpisao za Slobodu iz Užica. Međutim, posle nekog vremena fudbal nas je spojio. Potpisao sam za Partizan i opet smo bili zajedno.



* I on se bavio sportom. Imam i spisak: košarka, boks, šah, stoni tenis…


Kao i ja. U boksu sam dogurao do mečeva, doduše amaterskih. Bio sam šahovski prvak, a košarka mi se baš dopadala. Čak sam izabran da igram za tim Srbije, ali sam odbio da bih se posvetio fudbalu, jer sam video da ću tu, s obzirom na moju visinu, imati više šansi. Ta odluka mi je obeležila život. Napustio sam i školovanje za mašinskog inženjera zbog fudbala. Znate li šta mi je majka rekla kad mi je krenulo u fudbalu?”, prekinuo je na trenutak…



* Ne, recite nam?

„Tek sam postao profesionalac, dao sam intervju za Vesti, dnevne novine iz Užica, izašla mi je i fotografija. Kad je objavljen, kupio sam dva primerka i kad sam stigao, bacio sam ih na sto. Rekao sam majci: ‘Vidi, majko, dokle ti je sin dogurao’. Pogledala me je i rekla: ‘Sine moj, zaista si daleko stigao. Sad svako može tvojim licem da obriše guzicu’”.



* Sigurno je htela da spreči da vam slava udari u glavu?


“Da, tako se tad živelo, tako se vaspitavalo dete. Filozofija mog naroda je uvek bila da se fokusiraš na celo društvo, na kolektivno, ne na individualno. I u kulturi, i u sportu, i u svemu drugom. Ovde si uvek morao da se žrtvuješ za grupu. Takođe, Užice je prvi evropski grad koji se oslobodio nacista još 1941. Partizani su uspostavili republiku koja je potrajala šest meseci, ali to je bio uspeh. Druga su vremena bila. Sećam se kad smo otišli u novu kuću, kad sam se prvi put okupao. Pre toga smo mogli da se kupamo samo subotom, a da bismo imali toplu vodu, morali smo da palimo vatru u kuhinji. Sećam se i govora koji je sveštenik održao na otvaranju jedne fabrike…”



* Sveštenik?

„Da, pop koji je tokom rata pomagao partizanima. Rekao je: ‘Nadam se da ćete imati mnogo dece i mnogo životinja i da ćete u životu, kao na planini, uvek ići uz brdo, nikad niz’. Sve lepo, fabrika zvanično otvorena, radnici otišli na iće i piće, jedan prilazi popu i usudi se da ga pita: ‘Super sve ovo što si pričao, ali kako bre ceo život da idemo uzbrdo?’ Pop je odgovorio: ‘Sine, kad kreneš nizbrdo, nema stajanja’”.



PRVE GODINE KARIJERE

* Kakve su bile prve godine vaše igračke karijere?


„U Slobodi sam počeo od špica, pa su me vratili u vezu. Dok sam stigao do Partizana, već sam bio u odbrani i tu sam i ostao, ali tokom karijere sam igrao na svim pozicijama. Idol mi je bio Omar Sivori, Italijan koji je igrao za Juventus i Napoli. Kad sam počeo da zarađujem prve pare, još nisam završio školu, zarađivao sam više nego profesori. Nije im se to dopadalo, pa su me kritikovali: ‘Tebi je sve lako, imaš više od nas’. U realnosti nije to baš bilo toliko više i pride, nisam toliko ni obraćao pažnju na novac. To su mi isto usadili kod kuće. Kasnije, kad sam potpisao za Partizan i već se oženio, klub mi je poklonio stan, tako je bilo po ugovoru, 44 kvadrata, ali imali smo gde da počnemo da živimo”.



* Kakvi su tada bili derbi mečevi između Partizana i Crvene zvezde?

„Jednom sam šutirao sa distance u poslednjem minutu. Zvezdin golman Ratomir Dujković je odbranio, ali je lopta pala pred Nenada Bjekovića i pobedili smo sa 2:1. Takvu eksploziju na stadionu ne možete ni da zamislite”.



* Prvi kontakt sa Španijom baš u crno-belom dresu. Turnir u Valensiji sa Partizanom…

„Letnji turnir… Pošto smo bili komunistička zemlja, održali su nam predavanje pre puta. Rekli su nam da moramo da budemo veoma pažljivi, jer je Španija fašistička zemlja u kojoj nema sloboda. Imao sam samo 21 godinu i bio sam preplašen na smrt. Bili smo u hotelu u centru, izađem da se prošetam, odem 10 metara u jednom pravcu i vratim se. Onda 10 metara u drugom pravcu i opet nazad. Međutim, primetim da se svi ljudi na ulici smeju. I zapitam se: ‘Kako je ovo moguće?’ Mislio sam da će uveče doći policija i sve ih pokupiti. Ništa se nije desilo. Padne noć, ljudi i dalje idu po ulicama, galama, smeju se. Nisu mi rekli da će tako biti. Tog dana sam rešio da ne verujem u ono što mi mediji govore o drugoj zemlji”.



* Dozvolu da napusti zemlju je ipak dobio tek kad je napunio 28 godina, takva su pravila bila. Potpisao je za Fenerbahče.

„Još jedno iskustvo, jer to je bila potpuno drugačija kultura. Istanbul je u to vreme bio najlepši grad na svetu, između dva kontinenta, između dva mora… Prelepo. Nije bilo loše u Fenerbahčeu, izabran sam za najboljeg igrača i osvojili smo prvenstvo. Ostalo mi je ovo (pokazuje rukom na ožiljak) posle gola koji sam dao Galatasaraju. Skočio sam sa leve strane, preko Erdoana Arike, udario me je glavom. Pogodio sam, dobili smo sa 2:1, postali šampioni i odmah sam otišao u bolnicu da me zašiju. Zamislite samo kakve je to reperkusije imalo, u prodavnicama nisu hteli da mi naplate, gledali su me kao boga. U to vreme su Bešiktaš, Galatasaraj i Fenerbahče delili isti stadion. Punio bi se već od 10 ujutru, navijači bi proveli ceo dan pevajući. Ako bismo dobili, predsednik bi ušao u svlačionicu i svakom u džep stavio neke pare. U Dijarbakiru, blizu granica sa Irakom i Iranom, to nikad neću zaboraviti, ljudi su išli ulicom sa pištoljima za pasom. Pretpostavljam da je i danas tako. Tako se tamo živelo, nije to Istanbul. Kaloperović, naš čovek iz Srbije, tad nam je priznao: ‘Hvala bogu da su izjednačili na kraju, da smo dobili, ne bismo otišli odavde sa glavama na ramenima’”.



* Negde u to vreme odlučio je Antić da potpiše za Saragosu.

„Imao sam ugovor na još godinu dana, ali desio se vojni puč u Turskoj pod generalom Evrenom, pošto sam imao porodicu i decu, malo sam se uplašio. Poklopi se da je Vujadin Boškov tada bio na pripremama sa Saragosom u Pirotu u Srbiji, kaže mi da dođem, odigramo utakmicu i on me dovede, potpisali smo na salveti”.



VUJADIN BOŠKOV

* Kakav je bio Boškov?


„Više od trenera, za mene je bio učitelj. Savetovao me je o svim aspektima fudbala. Kad sam došao u Saragosu, preporučio mi je školu u koju treba da upišem decu, govorio mi je kako da investiram novac koji sam zaradio u fudbalu. Prijateljstvo s njim je prevazilazilo odnos igrača i trenera”.
* Boškov je stvorio neke legendarne fraze poput „lopta je okrugla”…
„Da, i penal je kad sudija svira. Imam mnogo takvih”.



* Kako je bilo sedamdesetih u Saragosi?

„Sam dolazak je bio težak. Ušli smo u Aragon kolima nakon što smo prošli kroz Ljeidu i kad je supruga videla Monegros pustinju, počela je da viče na mene: ‘Gde si me ovo doveo? Neodgovoran si prema deci i meni!’. Počela je da plače. Ali sam grad – neverovatan. Pre utakmica smo svi sedeli zajedno, popili po čašu vina, ali kako jugoslovenski fudbaleri nisu pili alkohol, Kamuše je uvek sedeo pored mene, popio svoje, pa onda i moje. Obroci u Španij su me oduševljavali. U Jugoslaviji si jeo da bi živeo, u Španiji si živeo da bi jeo. Mislio sam da ne postoji zemlja poput takve, ali posle sam naučio da Kinezi hrani pridaju još više važnosti nego Španci”.



* U timu tada Amorotu, Pići Alonso, Viktor Munjoz…

„I Pedro Kamus, Irazusta… Sećam se celog tima. Sećam se gola, za pobedu na debiju protiv Selte. Te sezone se ispostavilo da sam bio najisplativije pojačanje u Španiji, ako gledamo odnos cena – kvalitet. Imali smo tim sa karakterom. U stvari, Pići i Viktor su završili u Barselonu, pominjalo se da bih ja mogao u Real na kraju te sezone, ali već mi je bila 31 godina”.



* Sledeće sezone stigao je čuveni argentinski napadač Horhe Valdano.

„I umalo umro! Stigao je sa Badiolom, i on je došao iz Alavesa. I kad su stigli, smešteni su u hotel Korona de Aragon, koji je izgoreo, ne zna se da li zbog napada (u hotelu je u to vreme bila smeštena i najbliža porodica generala Franka i neki visoki vojni funkcioneri, 80 ljudi je umrlo, spekulisalo se da je napad izvršila baskijska ETA ili neka druga teroristička organizacija, ali je ostalo nerazjašnjeno, prim.aut). Badiona je iskočio sa drugog sprata i doživeo traumatičnu povredu mozga. Valdano je tada bio mlad igrač, pred kojim je bila velika budućnost. Kao i svaki pravi Argentinac, imao je i svoje bubice, a-ha-ha. Bilo mi je divno tih godina i voleo bih da sam ostao u Saragosi, ali odjednom sam u novinama video da me ne žele. Doveli su Argentinca Trobijanija na moje mesto. Bilo je tada i nekih navijački parola u moju odbranu, ali su ignorisane. Nema ljutnje, otišao sam u Englesku, a i tamo sam imao divno iskustvo”.



* Bio je to Luton Taun gde su Radomira zvali Radi.

„Za mene je to iskustvo bilo kao fakultet. Naučio sam engleski jezik i jednu vrlo važnu stvar: planiranje. Tu ni Španci ni Jugosloveni nisu bili vični, mi smo živeli za danas. Englezi su mi promenili način razmišljanja. Došao sam tamo kao libero i pitao trenera Dejvida Plita zašto ne igram na svojoj poziciji, a on je odgovorio: ‘Radi, razumem da svi u Evopi tako igraju i da je Bekenbauer bio najbolji igrač svog vremena, ali kad igramo pred punim stadionom, nemam ja pravo da menjam sistem igre i stavim čoveka da mi igra libera, jer će to značiti da priznajemo da smo inferiorni u odnosu na rivala. To sam posle preneo u Atletiko. Nikad nismo bili inferiorni ni prema kome”.





* Pamtiće Antić iz Lutona gol koji je njegov tim spasao u eliti, a u drugu ligu poslao Mančester siti.

„Dao sam gol i Piteru Šiltonu, ali taj protiv Mančester Sitija je legendaran. Bilo je 0:0, na njihovom terenu, taj je rezultat njima odgovarao. Ja sam počeo kao rezerva, ušao sam 15 minuta pre kraja, akcija ide po desnoj strani, Brajan Stajn centrira, odbija loptu, legne mi na desnu nogu na ivici kaznenog, šutiram u levi ugao četiri minuta pre kraja i šaljem Siti u drugu ligu. Pit nam je rekao da će preživeti, jer ipak su veliki klub, ali trebalo im je sedam godina da se vrate. Slavlje je bilo neverovatno”.



* Posle Lutona igračka penzija i početak novog života u Jugoslaviji. Trenerskog života.

„Imao sam problema sa srpskim trenerima. Već sam imao engleski mentalitet i on se sudarao sa načinom treninga, stilom života u Srbiji. Oni su bili staromodni, nisu bili spremni za nove ideje. Prvo su me stavili da budem pomoćnik Fahrudinu Jusufiju u Partizanu, takođe je bio bivši igrač, ali sam već na pripremama morao da ga napustim, jer su nam ideje bile sasvim različite. Onda sam sa Bjekovićem preuzeo kadetski tim, tu sam upoznao Milinka Pantića, takođe sam u tim uveo Gorana Bogdanovića, koji je posle završio u Espanjolu”.



* Posle je Nenadu Bjekoviću bio pomoćnik i u prvom timu, negde u to vreme u Humsku je stigao i Srećko Katanec…

„Slovenija je pre zemlja skijaša nego fudbalera, pa je bilo mnogo sumnjičavih, ali ispalo je baš dobro. Potpuno nov tip igrača, sa tom visinom i snagom, mogao je da udari na svakog. Pritisak koji je on pravio, kako je govorio na terenu zbog karaktera… Sad je selektor u svojoj zemlji”.



* Bio je Antić svedok i one čuvene „Šajberove titule”, koja je tek godinama nakon završetka prvenstva uručena Partizanu, pa je Špance zanimalo o čemu se tu radilo?

“Birokratska priča. Ne volim da se sećam tih vremena. Tad su počinjali problemi u Jugoslaviji. Već su se navijači tukli kad smo išli u Zagreb, Split ili Sarajevo. Atmosfera je postala čudna”.



* Antić se zato vratio u Saragosu, ali nije sve teklo glatko. Domaći treneri su se bunili, jer su smatrali da im Antić i legendarni Johan Krojf uzimaju posao.

„Problem je bio Krojf, ja sam imao trenersku diplomu. Stavili su nas posle u isti lonac, a nije bilo tako. Ja sam morao da završim još jedan kurs u Španiji, na kraju od toga ništa nije ni bilo, obojica smo radili”.



GOLMAN BAČEN U VARTU
*

Zanimljivo, u Saragosi je Antić u vatru gurnuo legendarnog Hoze Luisa Čilaverta.
„Kad sam stigao, na golu je bio Sedrun, bio je popularan, a i otac mu je bio golman u Atletik Bilbau. Ali od početka sam želeo ne samo golmana koji je dobar među stativama, već i ume da igra s loptom. Pako Santamarija, koji je radio u klubu, rekao mi je da ima jedan Paragvajac koji može da igra kao libero, pa smo ga doveli. I onda smo shvatili da njegov karakter nikako nije mogao da prođe u Španiji. Svađao se sa rivalima, saigračima, stručnim štabom. Uvek je želeo da nametne neka svoja pravila. Istrčavao je, pravio faulove, tražio da šutira penale”.



* Strah i trepet u to vreme predstavljala je tzv. Lešinarova kohorta madridskog Reala. La Quinta del Butre predvođena Emiliom Butragenjom u Madridu je Saragosi dala četiri gola u prvoj godini, pa još sedam u drugoj.

„Sećam se koliko sam se sitno osećao kad sam sa klupe pogledao na tribine. Kao da će se obrušiti i smrviti me. Jedinstven osećaj, Bernabeu je impresivan, mnogi tamo izgube i pre no što utakmica počne. Savršeno sam to razumeo i ispravio to kad sam dolazio sa drugim ekipama. Shvatate sad koliko je okruženje važno za fudbal”.



* Dobro, ali nije u Madridu atmosfera baš vatrena?

“Ne, nije to, ne znam kako da objasnim. Madridska publika zna za hijerarhiju. Ranije je skandirala Huanitu (paklen dribler s kraja 70-ih i početka 80-ih godina prošlog veka, ali i vrlo, vrlo nezgodan temperament, poginuo je u saobraćajnoj nesreći sa 37 godina, prim.aut.), pevala o njegovoj borbi… O tome se radi. Madridska publika ne dozvoljava da njihov tim bude inferioran prema bilo kome”.



* Na stranu ta dva poraza od Reala, Saragosa je igrala veoma dobro i u sezoni 1988/1989 stigla i do Kupa UEFA.

„Punili smo Romaredu na svakoj utakmici. U tim sam ubacio i lokalce Pabla Alfara, Salilasa, Salvu, Belsuea… Doveli smo Bugarina Sirakova, bio je jedan od najboljih napadača Evrope u to vreme, ali se povredio. Izgubili smo od Hamburga u drugom kolu, isključili su nam Iguera i Pabla, Pardezi su poništili gol, a oni su ga dali i eliminisali nas u produžetku. Na povratku nas je dočekalo 7.000 ljudi na aerodromu, kao da smo heroji. Međutim, u drugoj sezoni su počeli problem sa predsednikom. Ja sam hteo da se pitam za pojačanja, recimo Redera, Peruanca. Nisam hteo da ih namećem, ali hajde bar da pričamo o tome. Zašto je sada Saragosa to što jeste? Zato što je postala groblje slonova, dovode samo igrače pred kraj karijera, igrače koje ne može da preproda. Kad sam kasnije otišao u Real, odmah sam doveo Lasu i Luisa Enrikea, obojici je bilo 18 godina. Nisam mislio samo o onom danas, već i o budućnosti”.



* U Saragosu je recimo za asistenta doveo i Viktora Fernandeza, koji sada zauzima četvrto mesto na listi trenera sa najvećim brojem utakmica u Primeri.

„Fudbal je proces učenja. Želeo sam mladog trenera, nekog ko mi neće samo pomoći, već će biti opklada za budućnost, koji je spreman da uči. Viktor je bio takav. U Real sam doveo Rafu Beniteza”.



* Kad je stigao u Madrid, Real je bio u velikom problem. Deset kola pre kraja sezone bili su sedmi na tabeli.

„Tošak je oteran, Di Stefano i Kamačo nisu uspeli da vrate klub. Mendoza ih je smenio 13 kola pre kraja i onda sam ja stigao. Rekli su mi da vratim klub sa igračima koji su već bili tu.

Butregenju sam, primera radi, rekao: ‘Slušaj, znam da su insistirali na tome da pritiskaš loptu, ali ja ne želim da to radiš. Kad je izgubimo, ti se odmori, želim da budeš Emilio Butragenjo koga svi znaju, jedinstven napadač na celom svetu, onaj koji napada kad svi imaju tahikardiju. I onda da daš gol’. Jedini put kad je bio najbolji strelac Primere, ja sam sedeo na klupi. U to vreme je Emilio posle svakog treninga ostajao na terenu i radio jogu, tad je bilo moderno. Rekao sam mu da je pametan momak, da ne veruje u sve priče.

Ćendu sam rekao: ‘Znam da si bio dobar igrač, toliko sam shvatio. Sjajno je to kako braniš rivala, ali uvek si ispred Mičela i kad imaš loptu šalješ je iz sredine terena. Stani malo, pusti nekad Mičela da uđe u centar’. Sve je to bilo kroz osmeh i rešilo se brzo.

George Hadži me nikad nije zaboravio, bio mi je kao sin. A zašto? Zato što su Tošak i društvo želeli da on igra na levom krilu, a on se pitao: ‘Zašto ste dali toliki novac za mene kad mi ne dozvoljavate da igram na svojoj poziciji?’. Zvali su ga Maradona sa Karpata, on je tražio slobodu u igri. Sećate se gola protiv Osasune sa 40 metara? To sam od njega dobio, zato što sam ga učinio srećnim.

Takođe sam Mičela ohrabrio da napada dalju stativu, rekao mi je da to nikad nije radio i onda je dao gol protiv Atletika: ‘Opa, mister, nisam znao ni da imam glavu’.

Što se tiče Fernanda Ijera, ja sam jedini trener kod koga je igrao kao vezista. Postigao je mnogo golova. Baš me je zvao pre neki dan, sad je u Ovijedu. Da razgovaramo, jer imam taj problem sa prostatom i operisali su me. Priznao mi je: ‘Nikada se nisam osećao toliko dobro na terenu kao kod vas. Bilo mi je lako, jer je Luis Mila uvek pokrivao prostor. Onda je došao Benhaker i naredio Mili da umesto 10 kratkih paseva podeli šest i još četiri duga. I Mila je nestao kao igrač, jer su od njega tražili da bude nešto što nije. On je bio igrač koji pokriva prostor”.



* Da li je sve baš tako prosto? Da li je bilo dovoljno samo upotrebiti zdrav razum?

“Da, ali svi misle da je to lako. Sećam se Hrvata Tomislava Ivića, tad je bio trener Atletika. Jednom smo bili gosti novina As, zajedno pred derbi. On je bio stariji od mene i našalio se: ‘Radomire, nemoj mnogo da pričaš, svi će misliti da je toliko prosto i ostaćemo bez posla’”.



REAL I SPASIĆ

* Kad se setimo Reala iz tog doba, setimo se i Predraga Spasića?


“Njega su doveli pre no što sam ja stigao i, naravno, tražili su da igra s loptom u nogama, a on to nikad nije radio. Spasić je na kraju napustio Bernabeu uz aplauz, jer je konačno mogao da bude ono što jeste: štoper! Uz Sančisa je bio dobar tandem, jer je Manolo igrao s loptom, a Spasić je markirao čoveka i garantovao da će svakoga izbaciti iz igre. Posle je na njegovo mesto stigao Roša, repezentativac Brazila, igrao je za Sao Paulo i imao sjajnu karijeru. Ja sam bio za Spasićev ostanak, ali na kraju je, kao i uvek, klub odlučivao”.



* Skoro tri decenije kasnije svi ti igrači neće ni kriti da ih je baš Antić izvadio iz kanala. Javno su o tome govorili i Butragenjo, Mičel, Bujo…

„Sa svima se dobro slažem, jer sam jedan od retkih trenera koji je voleo dvosmernu komunikaciju. Poštujem ljude i volim da čujem kako razmišljaju. Nikad ništa nisam nametao, sve je išlo kroz dogovor. Uvek sam imao radnu grupu sa kapitenima, jer će sve dogovore oni na terenu sprovoditi, tako da to nisu bile samo moje odluke, već i njihove”.

* Međutim, u Realu nikad nije sve prosto. Još pre no što je Kraljevski klub doveo Antića kao vatrogasca, dogovorio je sve sa čuvenim Kolumbijcem Franciskom Maturanom. Trebalo je da preuzme ekipu od leta. Međutim, od 20 bodova na raspolaganju, Antić je osvojio 19 i predsednik Mendoza je bio u problemu. Pokušavao je diplomatijom da se iščupa iz nezavidnog položaja.

„Maturana je bio čuven po zonskoj igri, po tome što stvara prostor. Ja sam se vratio sa odmora iz Beograda i Mendoza me je zvao u Džokej restoran. Sedeli smo i rekao mi je: ‘Radomire, za ovim stolom niko nikad nije odbio moju ponudu’. Rekao sam mu: ‘To je zato što nikad ispred sebe nisi imao Srbina’. Ponudio mi je da budem tehnički direktor, jer, kako je govorio: ‘Znaš jezike, povezan si, znaš kako se radi posao… Nema nikog boljeg, ostavimo njega za trenera, a ti uđeš u menadžment’. Rekao sam da me ne računa”.



* Antić je ipak otišao, a Maturani ni već potpisan ugovor ništa nije vredeo. Kraljevski klub ide na pripreme u Udine i tu tek shvata da ni sa Radomirom nije uvek bilo lako.

„Blizu planine, trenirali smo tri ili četiri puta dnevno i shvatio sam da niko od njih nije toliko radio za života. Roša se klatio na stolici, nije mogao da diše: ‘Mister, previše vode ubija biljke’. Rekao sam mu: ‘Umukni i radi’. Posle me je zvao Mendoza da mi kaže da su se igrači žalili, ali znao sam šta radim”.



* Nemirni Mendoza ipak ne može da se suzdrži. Pred početak sezone 1991/1992 iz Ajaksa dovodi Lea Benhakera da mu bude tehnički direktor. Nove nesuglasice. Terasa Erera u Korunji, stiže Mendoza na jahti, s njim Benhaker. Kaže mu da ne može ništa da se uradi sa jednim špicem, jer je tu samo Butragenjo. I onda dovodi Eduarda Esnajdera, koji mesec ranije je proslavio 18. rođendan.

„Mene nisu ni pitali. I prvi put ga pozovem u tim, protiv Osasune, krećemo u 10 ujutru iz sportskog centra, njega nema. Kažem vozaču: ‘Idemo’. Navijači skoče: ‘Mister, ali zar nećemo da čekamo Esnajdera?’ Kažem: ‘Ko ga j..e, prvi put ga pozovem u tim, trebalo bi da je ovde od osam i da čeka. Na kraju nas je pratio taksijem”.



* Esnajder je dobio šansu, ali nikada nije izastao u igrača baš vrhunskog nivoa, mada je imao neke dobre role.

„Južnoameričke igrače uvek prate neke priče. Uvek su to navodno najbolji igrači za najmanje pare i posle ćeš moći da ih prodaš za onoliko koliko oni misle da vrede. A uvek su precenjeni, posebno Argentinci. Da se razumemo, Esnajder je kasnije pokazao da je sjajan fudbaler, ali u to vreme, zbog godina i karaktera, nije mogao da ima kontinuitet u Realu”.



* Iz manje-više sličnog razloga Antić nije u Real doveo Hozea Luisa Kaminera, koji mu je kasnije bio najbolji igrač u Atletiku.

„Zna on zašto. Kad smo hteli da ga dovedemo iz Valjadolida, na toj poziciji smo imali Sanisa i Fernanda Ijera. To je bio jedini razlog, ništa lično”.



PROSINEČKI, ZVEZDA PRELAZNOG ROKA

* Zvezda prelaznog roka zato je bio Robert Prosinečki. „Imao je 23 godine, već je 1987. bio najbolji igrač Mundijalita koji je Jugoslavija osvojila. U to vreme je bio igrač kojem se predviđala najsvetlija budućnost, ali… Kao i kod svakog talentovanog igrača, treba mu kontinuitet, a on ga zbog fizičkih problema nije imao. Istina je da je pušio i da su ga mučile povrede sa mišićima. Pride, na njega je značajno uticao rat Srbije i Hrvatske. Otac mu je bio Hrvat, a majka Srpkinja. Svaki dan je razmišljao šta bi moglo da se desi, visio na telefonu. Bombe su sevale svaki dan, lako je moglo da se desi da ti neko iz porodice strada”.

*Sam Antić nikad nije voleo previše da priča o politici. Zato…

„Nikad sa saradnicima nisam ni imao političkih problema. Zaista nisam. Svi smo to iskusili na svoj način, uticalo je na nas na ličnom planu, ali nikad nisam imao problem sa nekim Hrvatom. Nikad nisam bio nacionalista. Već sam pričao, meni su usađene neke druge vrednosti, univerzalne, nisam gledao ko je odakle. Dok je bio u Madridu, Prosinečki nije izlazio iz moje kuće, a u Ovijedu je kod mene igrao sezonu života”.



* Da se vratimo na Real. Na polusezoni Madriđani su prvi, imaju osam bodova više od Barselone, ali Antić dobija otkaz, a Mendoza na njegovo mesto postavlja Benhakera i na tacni predaje titulu ljutom rivalu.

„Dobro smo počeli, mada je povreda Uga Sančeza ostavila traga. Ali problemi su bili ispod vode. Ključnu ulogu je imao Hoze Marija Garsija (čuveni španski novinar, 10 godina je njegova emisija bila ubedljivo najslušaniji sportski program na radiju, a radio je u Španiji i dalje veoma uticajan, prim.aut.). Govorio je da sam previše mlad da treniram Real. Napadao je Mičela nekom aferom oko njegove devojke i ne znam šta sve. Imali smo čak i sastanak u svlačionici, da stavimo veto na komunikaciju s njim, ali neko je to stopirao, a onda je počela svađa sa zveri. Govorio je da moramo da igramo drugačije, ono što se inače priča kad hoćeš da slomiš jedan tim. A mi smo u stvari obarali rekorde igrajući tako kako smo igrali”.



Ništa Antiću nije pomoglo ni što je u poslednjem meču savladao Tenerife.


„I to sa desetorcom i Mičelom na golu, jer su isključili Buja. Ali kad sam se vratio, zvali su me na telefon i rekli mi da sam otpušten. Bio sam miran, jer sam uradio sve što sam mogao. Prijatelji iz Saragose su me već informisali o svemu, znali smo šta će se desiti. Takve su stvari uobičajene u velikim klubovima”.



Real je dakle ispustio titulu, a Antić je okrenuo novi list i otišao u Ovijedo.


„Nije bilo para, ali je bila dobra škola, a Irureta mi je ostavio dobra pojačanja. Lakatuša, Jankovića, Nikolu Jerkana…”



Antić ga hvali, ali činjenica je da su Iruretu navijači bukvalno ispljuvali kad je odlazio.

“Znate kakav je fudbal. Na Tartijereu posebno, navijači su odmah iza vas, veoma blizu”.



Tri godine se Antić zadržao u Ovijedu, u toj poslednjoj sezoni umalo je dohvatio i Evropu, iako je već posle prve oterao prvu zvezdu Marijuša Lakatuša.

„Nismo produžili ugovor s njim jer je bio egoista, narav karakteristična za Rumune: oni uvek misle da su u pravu. Sve što hoćeš da promeniš za dobrobit grupe, recimo da uvedeš trening oporavka, njemu moraš posebno da objašnjavaš. Svi Rumuni su takvi, Prodan, Hadži… Sa Jerkanom i Jankovićem sam imao sjajan odnos, iz Partizana sam doveo Slavišu Jokanovića, koji je pružio veliki doprinos. Takođe i Viktora Onopka, jer je bio pobednik, imao karakter vođe. Bili su tu i Karlos, Oli, Losada, Suarez, Amijeva… Mnogo mladih momaka iz škole koji su počelo kod mene”.



* Naravno, opet je tu i Prosinečki. Sada u sasvim drugačijem izdanju.

„Ukazala se šansa, jer u Realu nije igrao i nije imao dobre odnose i bio je oduševljen kad sam ga zvao da dođe. Rekao bih da mu je to bila najbolja sezona u Španiji. Sa Prosinečkim smo dobili i Valdanov Real”.



* Slatka osveta?


„A-ha-ha. Ne, ne… Trener sam koji uvek želi da pobedi. Imamo na zidu naslovnu stranu magazina NIN, iz vremena kad sam bio selektor Srbije. Naslov je: ‘Nikad nećemo priznati da smo slabiji’. To je filozofija našeg naroda. Zato su nas i bombardovali, zato što nismo hteli da prihvatimo NATO pravila, ali to je naš mentalitet. Ja lično nikad nisam odustao”.



Posle tri godine u Ovijedu, Antić ide u Atletiko. I tamo će ga fudbalska planeta zauvek upamtiti. Imao je već unosniju ponudu i predugovor sa Valensijom, ali…

„Predsednik Rog je kasnije za mene govorio: ‘Ovo je jedini čovek koji me je prevario’. Ali izabrao sam Atletiko, jer je u to vreme to bio klub u kojem je bilo najteže raditi i želeo sam da sebi pokažem da sam sposoban da funkcionišem i u takvim okolnostima”.



* Reč je naravno o kontroverznom gazdi Hesusu Hilu. Taj nije imao skrupula. Menjao je trenere kao čarape.

„Svega je tad bilo. Čak je i na tribinama Kalderona otpadala fasada. Ali smo napravili sjajan teren. A sa timom je na početku bilo problema. Imao sam 33 igrača, ali ne i tim. Morao sam da sednem sa njih više od 20 i da im kažem da neće ostati. Nije to lako. A nismo mogli da dovodimo koga hoćemo. Na primer, Molina je sezonu ranije ispao u poslednjem kolu sa Albaseteom, primio osam golova i tek su u baražu opstali u ligi. Isto je bilo i sa Santijem, Peneva smo doveli za džabe…

Prva stvar koju sam se zapitao bila je kakav je prosečni navijač Atletika. I video sam, srednja klasa, čovek koji se muči da sastavi kraj s krajem, ali neće da prizna da je inferioran prema bilo kome. Tako i mi nikad nismo išli na remi, samo na pobedu. Ta filozofija pobedničkog tima, uz igru u tom ritmu, to je bila novost u Španiji”.
 

·
Registered
Joined
·
2,235 Posts




Španski fudbal je tad ipak bio mnogo sporiji.

“Igralo se čovek na čoveka, sasvim drugačije od fudbala na kontre koji smo mi forsirali”.



Kako bilo, i sa tako limitiranim budžetom, uspeo je Antić da dovede jedno kapitalno pojačanje. Isprva je tražio Prosinečkog, pitao i za Jokanovića, na kraju je stigao igrač kojeg je Mister mogao da poželi u snu – Milinko Pantić.

„Ni Prosinečki ni Jokanović se nisu usudili da dođu, jer je Atletiko bio veoma nestabilan klub. Robert je zabrao Barselonu što je u redu, veliki kub, ali Jokanović je izabrao Tenerife pre Atletika. Niko u to vreme nije želeo u Atletiko. Za dve sezone su promenili su 10 trenera ili tako nešto”.



Povoljna okolnost je bila i ta što je Pantićev dolazak značio i da će Dijego Simeone ostati.

„Da, Simeone je stigao godinu ranije iz Sevilje. Na njegovo mesto sam stavio Kaminera, koji je ranije imao drugu ulogu. Toni je tu bio od suštinski važan. Svi su igrači bili tu od prvog treninga. Ali gledajte, atmosfera tada… Hesus Hil je na jednoj večeri zatražio da jedan od igrača ustane i održi govor. Bjađini je ustao i ni reč nije izašla. Ne možete da zamislite koliko je sve bilo pod tenzijom”.



Da se ipak vratimo na Pantića…

„Malo sreće. Jednog dana sam gledao neku utakmicu iz Grčke i pada gol iz slobodnog udarca. Čim sam video, uzviknuo sam: ‘To je Pantić! Zar je on u Panioniosu?’ Analizirao sam situaciju i shvatio da je on baš deo koji mi je nedostajao u slagalici. Prvo, jer su Penev i Kiko igrali u špicu i da će iznuditi bar pet ili šest prekršaja na ivici kaznenog prostora i bio nam je potreban specijalista za slobodnjake. Ali isprva se Hil bunio, zavitlavao me je: ‘Šta je, hoćeš da kao i svi dovedeš ortaka’. Rekao sam mu: ‘Ako nećeš ti da platiš, ja ću iz svog džepa’. Maltene čim je sleteo, postigao je gol iz slobodnjaka protiv Talavere i Hil je rekao: ‘Dođavola, kakav igrač’”.



Atletiko je krenuo silovito…

„Sistem koji smo napravili je bio nešto potpuno novo za španski fudbal. Odbrana koja ide napred, ali vrlo kompaktna, igrali smo na prvu loptu. Imam divnu kompilaciju golova koje smo postigli. Na pripremama smo dobili sve, u La Ligi je počelo sa 4:1 protiv Real Sosijedada, sa 4:0 protiv Rasinga, sa 2:0 protiv Atletika iz Bilbaa”.



Nisu odmah svi shvatili da je to bio samo početak nečeg zaista velikog. Isprva su mnogi govorili da Jorgandžije samo imaju sreće. Među njima i sam Tošak, verovatno povređene sujete.


„Svi su tako pričali. Igrali smo najbolji fudbal u ligi, imali ritam koji je bilo nemoguće pratiti i svi su samo čekali da padnemo. Svima sam odgovorio da gledaju u svoje dvorište, a ne u komšijsko. Te sam se sezone posvađao sa svima – sa Sera Fererom, Bilardom, koji je posipao so na vrata svlačionice gostujućeg tima da ih tera maler”.



Uprkos sumnjama, Atletiko nije prestajao. Kiko i Penev su te sezone postigli 27 golova samo u Primeri.

„Kiku sam rekao da od 10 lopti koje dobije četiri ili pet odigra jednostavno, a ostale kako hoće. Hteo sam da mu pronađem balans i bio sam u pravu. Takođe, desilo mu se isto ono što i Mičelu: shvatio je da ima i glavu. Imao je i veoma dobru saradnju sa Penevom, koji je kao svaki Bugarin bio ponosan. Tek je izašao iz bolesti, operisao je rak testisa, kod nas je stigao zato što Valensija nije htela da mu produži ugovor. Ja sam ga obožavao, znao je da se kreće u kaznenom, opasan kod prekida, umeo je da čuva loptu… Savršen igrač. Odgovorio je sjajno, postao starter, gospodar svoje pozicije. Imao je i svoje bubice. Ostali igrači dolaze na treninge normalnim kolima, on kupi poršea. I imao je naviku da uvek ulazi poslednji u autobus. Čeka dok svi ne uđu, pa onda on. Sujeverje”.



DIJEGO Simeone?

„Veoma uticajan na našu igru zbog karaktera i načina na koji je pritiskao loptu. Kod nas je on uvek napadao bližu stativu. Te sezone je postigao 12 golova prvi put u karijeri. Ali nama su, izuzev Moline, svi davali gol. Više od 60 odsto smo dali posle prekida. To je bio ključ. Potrudio sam se da svi znaju šta im je zadatak. Jednom je Hesus Hil ušao u svlačionicu, a na tabli akcije za prekide: defanzivne, ofanzivne, korneri, prekršaji… I on pita: ‘Šta je ovo? Ovo nisam video nikad u životu’. Normalno da nisi video, to je rezultat dogovora celog stručnog štaba, svako je znao šta da radi, tako da ne bude nikakvih nepredviđenih scena”.


*U finalu Kupa pobeda u njegovoj Saragosi. Milinko Pantić je bio strelac.

„Još na Kalderonu, pre no što smo krenuli za Romaredu, pustim im video-snimak svakog igrača, da ih motiviše, golovi, dobri potezi, scene slavlja. Kiko je pevao i pomogao da se atmosfera opusti. Bili smo kao porodica. Svakog petka bismo išli na pivo i ražnjiće. Simeone je na Boadilji pravio roštilj”.



Tu titulu su ipak krvavo zaradili.

„Odlučujuću utakmicu igramo protiv Barselone, Simeone neće da igra. Morao je da igra za reprezentaciju i, znate kakvi su Argentinci, to ne propuštaji ni za šta na svetu. Bile su tu i neke druge priče, ali neću o njima… Hteli smo čak i da pošaljemo avion po njega, ali je odbio. Stavim Roberta u tim i pobedimo sa 3:1. U prvom meču smo ih savladali sa 3:0, a to je bila Krojfova Barselona. Svima onima koji su pričali da nećemo izdržati celu godinu smo pokazali šta znači samopouzdanje.

Sećam se slavlja kasnije kao nečeg divnog. Nikad to neću zaboraviti. Tokom naše parade na ulicama Madrida više od 1.000.000 ljudi. Ja sam bio u nekoj vrsti kočije i odatle vidim ženu, mora da je imala 80 godina, sedi u kolicima i aplaudira. Pomislim: ‘Eto zašto je fudbal toliko velik’. Hil je hteo da me iznenadi i doveo mi je oca bez mog znanja. Baš me je usrećio”.


Negde u to vreme i jedan skandal u Antićevoj karijeri. Bar su ga tako Španci dobrim delom protumačili. U intervjuu za El Mundo Antić je novinara Ermana Terča nazvao nacistom.

„Njegov otac je tokom Drugog svetskog rata bio nacista. A on je svuda napadao Srbe. I naravno da nisam mogao da ga slušam. Jeste, izvređao sam ga i platio sam kaznu”.



Taj uspeh sa Atletikom kasnije je bilo nemoguće ponoviti. Bosmanovo pravilo sve je promenilo. Šta god ko mislio o Hesusu Hilu, ipak on nije mogao da trči tu trku sa Realom i Barselonom. A i nije bilo samo do toga.

„Bilo je problema i ranije. Kad osvojiš titulu, dolaze ti razni ljudi i dovode ti igrače koje nisam želeo. Ja sam recimo želeo Ronalda, već sam ga pratio u PSV-u, ali do njega nisam mogao pored Barselone. Izgubio sam Solozabala, on je čak i hteo da ostane, ne znam ni šta se tu desilo. Umesto njega mi dovedu Andreja, koji je bio prilično spor. Hil mi je govorio da dobro izvodi prekide. A ja sam hteo nekog da ume da se brani, već sam imao ko da mi šutira slobodnjake. Ali dobro, te stvari se dešavaju. Imali smo sjajnu epizodu u Ligi šampiona, savladali smo Borusiju usred Dortmunda, a ona je posle osvojila titulu. Protiv Ajaksa kod kuće smo bili superiorni, ali oni su postigli taj gol u sudijskoj nadoknadi. Esnajder je pre toga promašio penal”.



Zašto je otišao Penev?

„Već je bio star. Želeli smo da se malo popravimo u tom smislu kad već imamo aspiracije da igramo Ligu šampiona. Smatrali smo da je on već dao najbolje od sebe i da će teško preko toga. Tražili smo zamenu i za Pantića, jer je već bio u godinama i nije mogao da igra u ritmu sreda-subota. Pojačanja koja smo doveli nisu bila baš pun pogodak. U fudbalu nije trener uvek taj koji vlada i bira”.



U trećoj Antićevoj sezoni već se pisalo o problemima u svlačionici…


“To nije tačno. Desilo se da je Rade Bogdanović imao problem sa povredom mišića i morali smo usred sezone da tražimo novog igrača. Pa Žuninjo Paulista, posle starta Mičela Salgada… Ni penal ni isključenje, ništa nisu svirali. A polomio mu članak, završio mu sezonu i mi smo ostali bez važnog igrača”.



U toj trećoj godini još jedan zanimljiv lik u živopisnoj kolekciji onih koji su prošli kroz Antićeve ruke – Kristijan Vijeri.

“Kristijan je stigao baš zato što je bio mlad i što je pred njim bila budućnost. Stigao je iz velikog kluba, radio s Marčelom Lipijem, imao sam problem da mu objasnim kako želim da igra. Ja mu kažem da napada drugu stativu, on ništa. ‘Lipi mi je govorio da uvek idem na prvu’. Ja mu kažem: ‘Pa kad kreneš na prvu ovolicki će gol da ti bude’. Ali na kraju smo se razumeli, te je sezone postigao 24 gola. Prvi put u karijeri, ponovio je to tek pet godina kasnije u Interu”.



Dobro, sigurno je shvatio da mu je Antić sve govorio uz najbolje namere?

“Ne, zato što je imao karakter Italijana, mangup, a-ha-ha”.



Nije tajna ni da mu je Antić tada zamerao na čestim noćnim provodima, jednom ga je javno optužio da „zatvara klubove”.

„Dobro, bilo je nekih priča o njemu i nekim Italijankama, a imao je i problema sa povredama”, smeje se Antić.

Na kraju, sve se to zaboravi, zauvek ostaje pesma Atletikovih navijača: “Radomir, te quiero".

„Svaki put kad odem na "Kalderon" čujem je. Uostalom, gde god sam radio, ponašao sam se kao kod svoje kuće i tako se osećam i sad kad se vratim. Kod nas u Srbiji kažu: ‘Nemoj nigde guzicom da zatvoriš vrata’”.



Zašto je na kraju i otišao iz Madrida?

„Nije to bila moja odluka. Bilo je i raznih priča. Sećam se utakmice sa Laciom u Rimu, porodica Hil u loži već sedi sa Arigom Sakijem”.

Neko vreme se Antić potom odmarao – nije kaže želeo da sam sebi spušta cenu – dok se nije vratio u Ovijedo.

„Opkladio sam se na Stena Kolimora, ali on nije slušao i ljudi su se naljutili. Nikad neću zaboraviti Krojfovu rečenicu: ‘Tim koji igra najbolji fudbal u ligi je Ovijedo, a mogao bi da ispadne’. Niko pride ne priča o tome kako je Osasuna u poslednjem kolu dobila Real Sosijedad”.



Aludira naravno Antić na činjenicu da i Španci umeju da se „sklone” davljeniku kad im bodovi ništa ne znače. Priznaje da se i u Primeri nagledao prljavih rabota. Ovijedo je ispao iz lige.

„Ono što su radili Ovijedu ne bi smelo da se radi u fudbalu”.



Međutim, ni tu nije bio Antićev kraj u Španiji. Januara 2003. preuzeo je ni manje ni više nego – Barselonu i postao prvi čovek koji je vodio tri najveća španska kluba.


„Gaspar mi je rekao: ‘U ponoru smo, molim te vidi da li možeš da pomogneš’. Naravno, rekao sam, ali sam odmah naleteo na problem. Tih šest meseci mi je bilo kao šest godina. Kao da su bila četiri predsedika i svaki dan jedan od njih priča o novoj transferi bombi, o novom treneru. Tamo su uvek u kampanji. Gurnuo sam u vatru mlade igrače Gabrija i Andresa Inijestu, sećam se i da je Karles Pujol svaki dan dolazio kod mene u kancelariju pred treninge da pita: ‘Šta radimo danas? Kako radimo?’

Znate šta je bio problem? Kažem kapitenu Luisu Enrikeu da organizuje neko druženje svakog petka. I prvi dan dođem, Holanđani igraju karte, Argentinci pričaju jedan sa drugim i ja odmah shvatim gde je problem. Kažem Enrikeu: ‘Šteta, pivo je bilo hladno, omlet sjajan, ali sad vidim zašto ste tu gde jeste i nećemo više ovo da radimo’. Zamolio je za novu šansu i rekao sam mu: ‘Nemojte to da radite zbog mene, ali ako ovako živite, nigde nećete stići. Sledeći put su svi razgovarali i, opa, dobili smo sve utakmice do kraja sezone.

Sedmorici igrača sam promenio pozicije. Ćavija sam jednog dana zvao i rekao mu: ‘Ćavi, prijatelju, ovako ne ide, ovako tvoje vrline ne dolaze do izražaja’. Imao je kompleks od Gvardiole, igrao je odmah ispred odbrane. Kažem mu: ‘Slušaj, imaš dobar šut, imaš sjajan pas u prostor, imaš neverovatan osećaj za kombinatoriku, idi jedno 30 metara bliže protivničkom golu. Tamo imamo Overmarsa, imamo Saviolu, brzi su, potrebni su im igrači da im daju loptu u prostor. On se izvini kaže: ‘Da, mister, ali štoperi vole kad ja iznosim loptu pozadi’. Kažem mu: ‘Ne brini, to ću ja srediti, probaćemo ovako’. Na prvoj utakmici dođe mi Gaspar i kaže: ‘Mister, ovo mi je najbitnija utakmica u životu, igramo sa Espanjolom, ako nas dobiju, ja letim iz Barselone’. Posle 10 ili 15 minuta eto ga Ćavi, prvi put u životu, kombinuje, ulazi u kazneni i daje gol. Zver! Tad je počeo da se stvara najbolji vezista na svetu”.



Pričalo se tada da su igrači bili zahvalni samo zato što im je Antić, posle strogog pristupa Luja van Gala, dao priličnu slobodu.


„Nije bilo baš tako, ali jesam neke promene obavio, naravno. Na primer, rekli su mi da je Frenk de Bur sporiji od moje majke, pa sam stavio da uz njega igra Pujol, koji je bio mnogo brži i mogao je da ispravi problem. Razgovarao sam sa Overmarsom, koji je bio dešnjak i igrao levo. Veoma brz, ali je uvek morao da uđe u centar i bio je vrlo predvidljiv. Promenili smo mu stranu. Na kraju smo se plasirali u Kup UEFA, ali Laporta je dobio izbore i doveo svoje ljude. Begiristajn mi je rekao da su bili oduševljeni mnome, ali da sa novim predsednikom dolazi i novi trener. Nisam pravio problem i bili su zahvalni na tome”.



Klupsku sezonu u Evropi završio je tako u Selti, preuzeo je klub iz Viga na bod iznad zone ispadanja i posle dva meseca otišao.

„To je bio moj život. Uzmi tim na ivici katastrofe i ostavi ih u boljoj situaciji. Zašto? Zato što nikad nisam imao menadžera. Problem sa Seltom je, pored toga što su bili pri dnu, bio taj što su igrali Ligu šampiona, protiv Arsenala sa Anrijem, Vijerom… Tim je bio iscrpljen, ali bilo je i mnogo igrača koji su živeli veoma nesportskim životom”.



Ostaće ipak zapisano da je Antić jedini trener koji je vodio Real, Barsu i Atletiko. Koliko su zaista svi oni različiti?

„Potpuno. Fudbal je ogledalo društva. Katalonci i Madridisti već znaju koliko su različiti, ali meni je Atletiko bio poseban i toliko drugačiji od Reala, bez te doze arogancije”.



ODLAZAK HESUSA HILA

* Kako je sam Antić doživeo smrt Hesusa Hila?


„Već sam rekao više od jednom. Hesus Hil je imao sve što mu je bilo potrebno da bude srećan: prelep ranč u Valdeolivasu, mnogo para. A opet, otišao je sa tugom i mnogim problemima… Sa svim onim iz Marbelje (tamo je Hil bio dugogodišnji gradonačelnik, instalirao je svoje ljude u policiju, delikvente i prostituTke su tukli, beskućnicima davali novac pod uslovom da odu iz grada, strance proterivali ako nemaju para, prim.aut.). Sav taj novac koji je zaradio nije ga usrećio. Hil je sigurno najviše uživao u titulama koje smo osvojili. Nikad neću zaboraviti kad je išao u Vatikan da ponudi trofej papi. Išao je sa suprugom i majkom, donjom Gvadalupe. Vrlo stroga žena, nikome nije dala da joj nosi kofere na aerodromu, čak ni meni. Hil joj je rekao: ‘Ali bez ovog čoveka ne bismo ni bili ovde’. A-ha-ha. Takve stvari te obeleže. Reći ću vam još nešto o Hilu. Imao je kancelariju na stadionu i kupatilo da može da se istušira, govorio je da mora da se očisti od loših stvari koje su mu se desile, od zatvora zbog slučaja Los Anheles de San Rafael (Hilov urbanistički projekat iz 1969. godine, okončan tragedijom u kojoj se srušio plafon i ubio 58 ljudi, Hesus je kao vlasnik osuđen na pet godina, odležao je samo 18 meseci pošto ga je pomilovala Vlada generala Franka nakon što je platio 400.000 pezosa). Sećam se jednog jutra, Liga šampiona, vidim njegove telohranitelje kako izlaze iz hotela, pune ruke hotelskih jastuka. Hil mi je rekao: ‘Nikad nisam spavao dobro kao u ovom hotelu’. A-ha-ha. Išao bi u kazino, trošio i trošio, nekad mnogo zaradio, ali znate li šta ga je zaista činilo srećnim? Da igra parčizi! (društvena igra, nalik nama dobro poznatom "ne ljuti se, čoveče", prim.aut.). Zaista”.



* Deo o Atletiku Dijega Simeonea, Realu Florentina Pereza i Barseloni Lionela Mesija, preskačemo jer tu će se crta tek podvlačiti. Uostalom, ovde je tema sam Radomir. A ne ide da tu priču ne zaokružimo mandatom na klupi Srbije.

„Situacije u srpskom fudbalu je bila grozna, od 23 igrača čak 12 nije igralo u klubovima. Trebalo je povratiti samopouzdanje ekipe, ali promenili smo mentalitet. I ekipe navijača, stadion je uvek bio pun. Kvalifikovali smo se na Svetsko prvenstvo ispred Francuske kad smo savladali Rumuniju sa 5:0”.

Havijer Klemente je u intervjuu za isti ovaj sajt, svojevremeno pričao da je na klupi Orlova shvatio da Srbi na utakmicama sa velikim timovima idu na život i smrt, ali da protiv inferiornih rivala na teren izlaze nemotivisani. Ne bismo se baš saglasili, a nije saglasan ni Antić.

„Ne. Samo je Klemente uvek pokušavao da kontrira protivničkoj igri i tako tražio šansu. Uvek iz odbrane i tuče. Protiv velikih to je u redu, ali protiv manjih ekipa nije mogao, jer nije dominirao. To je uobičajen problem sa timovima koji se uvek prvo brane”.



Na samom Mundijalu Srbija ipak nije prošla grupu, iako je ostavila solidan utisak.

„Izgubili smo od Gane posle apsurdnog penala Kuzmanovića, smešan potez rukom. Onda smo posle 28 godina savladali Nemačku i na kraju protiv Australije odigrali najbolju utakmicu i izgubili. Nedostajala nam je sreća koju je imala, recimo, Španija na tom turniru”.

Španija kao prvak sveta imala sreću?

„Da, u prvoj utakmici (minimalni poraz od Švajcarske, prim.aut.) Španija nije imala autoritet u igri. U ključnim trenucima pogledala ih je sreća”.



Poslednji Antićevi trenerski angažmani na Dalekom istoku, u Kini…

„Bio sam u Šandungu, tamo su izgradili po meni najbolji sportski centar na svetu. Napravili su i veštačku reku oko njega, presadili 55-godišnja stabla. To može samo u Kini, neverovatno su pedantni i vredni. U svemu nas prevazilaze, u poslu, hijerarhiji, ponašanju. Divni su. Posle sam bio u Hebeiju, kupio ga je građevinski tajkun, ali on ne gradi zgrade – on gradi gradove. Počeli smo od nule i ušli u prvu ligu, ali kao i uvek, iako sam imao ugovor na još godinu dana, isplatili su me i otpustii”.

Zašto?

„Zato što su hteli da postave mladog Kineza. Kao i uvek, mislili su da to može svako da radi. Uvek mi se to dešavalo”, vrti film Radomir Antić.

A kakav je to film bio… Remek-delo, zaista.



SLAVA MU!
 
261 - 275 of 275 Posts
Top